Viktor — tvoja
desna ruka.

Sigurno ti se desilo.

Petak, pet popodne. Setiš se da si klijentu obećao odgovor još u sredu. Mejl je negde među četrdeset nepročitanih.

Viktor ga je već našao. Napisao je odgovor tvojim rečima, s podacima iz vaše prepiske.

Ti pročitaš, ispraviš ako treba i pošalješ. Bez tebe ništa ne odlazi.

Poznato ti je.

Imaš dvadeset otvorenih stvari i sve su „hitne“. Na kraju dana shvatiš da si radio mnogo, a ništa bitno nisi pomerio.

Viktor ujutru pogleda poštu, kalendar, ponude i obećanja. Kaže ti na šta da danas potrošiš vreme, a šta može da čeka.

Odluku donosiš ti — ali s punom slikom.

Znaš onaj osećaj.

Treba da objaviš akciju, a pola sata gledaš u prazan ekran. Na kraju napišeš tri rečenice koje ni tebe ne bi ubedile.

Kažeš Viktoru šta prodaješ i kome. Za minut imaš tekst objave, mejla ili oglasa, u svom tonu.

Ne sviđa ti se? Kažeš „kraće“ ili „toplije“ i dobiješ novu verziju.

Svi to znamo.

Klijent traži ponudu „do sutra ujutru“. A ti tražiš stari šablon, prepisuješ podatke firme i paziš da nisi pogrešio PDV.

Kažeš Viktoru kome, šta i koliko. Za minut imaš uredan PDF, s tačno izračunatim PDV-om.

Uz to te podseti na račune koje treba da platiš pre nego što prođe rok.

Bio si u toj situaciji.

Nudi ti se posao koji zvuči odlično. Svi oko tebe kažu „super ideja“, jer niko ne želi da bude onaj koji kvari raspoloženje.

Viktor nije takav. Proći će brojke i reći ti gde je rizik, šta nisi proverio i na čemu bi sve moglo da se sruši.

Ne kaže ti „idi“ ili „nemoj“. Kaže ti ono što bi ti rekao iskren prijatelj.

Priznaj.

Poslao si ponudu pre dve nedelje i nisi se javio. Klijent je u međuvremenu uzeo nekog drugog — onoga koji ga je pozvao.

Viktor broji dane. Kad ponuda predugo ćuti, podseti te da se javiš.

Pamti i šta su drugi obećali tebi, pa znaš kome treba reći „čekam“.

Desilo ti se.

„Kad smo ono dogovorili cenu s onim iz Novog Sada? I koliko je bilo?“ Pola sata kopaš po mejlovima i porukama.

Viktoru ispričaš jednom. On zapamti ko je ko, šta ste dogovorili i kada. Posle godinu dana pitaš ga kao kolegu i dobiješ odgovor s datumom.

Kad nešto više ne važi, kažeš mu da zaboravi.

I to ti je poznato.

Treba ti letak za akciju, a dizajner je zauzet do sledeće nedelje. Sam u programu slažeš sat vremena i ispadne kao školski pano.

Kažeš Viktoru šta ti treba i koji tekst ide na sliku. Za minut-dva dobiješ gotovu objavu, story, letak ili jelovnik, s tačnim tekstom.

„Veći naslov“, „druga boja“ — ispravlja dok ne bude kako treba.

Znaš kako je.

Voziš se kolima i padne ti na pamet stvar koju ne smeš da zaboraviš. Kucati ne možeš, a dok stigneš do kancelarije, zaboravićeš.

Viktoru samo kažeš glasom. Razume te i kad pričaš kako pričaš, na svom jeziku.

Kad ga prekineš usred rečenice, stane i sluša tebe.

Najgore je ovo.

Pitaš nekoga, a on ti samouvereno kaže pogrešno — jer ne želi da prizna da ne zna. Onda ti na tome doneseš odluku.

Viktor je drugačiji. Kad nešto ne zna, kaže „ne znam“ i kaže gde je gledao.

Kad tražiš nešto što nema smisla, kaže ti „ne“ — i objasni zašto.